Jun 2012. godine. Posle završetka radnog vremena, izlazim iz ohlađene kancelarije u kojoj klima beše podešena na 21 stepen na vrelom suncu. Pravi temperaturni šok. Idem kući da se istuširam i da se odvalim od spavanja kao kakva mečka. Išao sam polako do taksija, i tu, na parkingu ispred Druge gimnazije sretoh profesora Dragana Boškovića.

„Gde si, dobri moj Boki, šta radiš? Ja ti, evo, krenuh na ispit. Kako li je samo ovim studentima sad kad još pored ove vrućine moraju da odgovaraju?“ – prozbori Bole odlazeći u vrelu učionicu. Zapitah se, kome li je teže, profesoru ili kolegama? Pa na ispitu se preznojavaš i na minus 20, a kamoli na plus 40! Ulazim u vreli taksi, nešto prezalogajih i legoh da predahnem. U misli mi dođe studentski život, jun, leto i spremanje ispita. Već četiri godine nisam student, ne polažem ispite, ali uspomene ostaju. Želeo bih, ovom prilikom da sa vama podelim deo svog studenskog života sa pričama iz junskog roka.

Prošle su tačno četiri godine otkako sam sa drugaricom, zatvoren u četiri zida sobe spremao „Odlučivanje“, prvi deo, koji, naravno, nisam uspeo položiti preko kolokvijuma. Maja je dolazila kod mene ujutru u 8, kafa se pila do 8 i 15, pa se neprekidno učilo do 12. Od 12 do 12 i 30 išlo se u menzu na ručak, pa se nastavljalo učenje do 15 sati. Pauza za kafu 15 minuta, pa ponovo učenje do 18 sati. Odlazak u menzu na večeru pa ponovo učenje do ponoći i tako u krug do ispita. A na ispitu, profesorka beše jako korektna, Maja i ja dobismo po osmicu, a već sutradan krenulo je spremanje još jednog ispita, ono valja dati da ih ostane još manje i tako se učenje nastavljalo do sredine jula do kada je trajao rok.

A kako je krenulo? Pa...vrlo loše. Ni jedan položen kolokvijum. Dobro, u januaru sam dao dva ispita, a u rodno Ljubanje trebalo se vratiti sa bar još dva, jer se Milomirka, koja je završila dva razreda osnovne škole, ono nekad moglo tako, čudila da sam dao samo „dva predmeta“ te se svakog jutra, naslonjena na parmak raspitivala o brojnom stanju mojih ispita u indeksu. Milomirci se pridružila i Ljuba, a uz nju i Rajka. U to vreme, ja bejah najgori student u selu, a jedna od glavnih seoskih tema ispred zadruge na klupi behu i ispiti: Milice i Marije Vekove, Branka Radosavljevog, Nataše i Nebojše Miladinovih, Bojana Aničinog i Gaga, unuka sada pokojnog Milisava Mulića. Prvo pitanje koje je čekalo moju babu Radojku, a da nije nazvala ni dobro jutro beše: „ Šta počini onaj tvoj na ispitima, koliko je dao, da li će uhvatiti uslov?“ Napomenuću, da sam tad bio najmlađi student u selu i svi su revnosno pratili početak mog visokog obrazovanja, da kad završim studije i postanem ekonomista i „veliki čoek“, kao Branko Vladetin koji je direktor banke, njima pomognem i „dadem im kredita...“

Kako god, pred mene se, kao imperativ postavljao cilj hvatanje uslova i prelazak na budžet, da selo ne bi ispiralo usta kako su me poslali tamo da se zezam i da trošim pare, a Anica i Radojka „što su poslali tu đetetinu u Kragujevac nemaju ni za ljeba, a kamoli š ljebom“...

I tako, taj jun 2002. godine, provodio sam u čitaonici „Gradskog doma“ u Kragujevcu. U stanu nisam mogao učiti, jer mi se na glavu pela i stara gazdarica sa svojim pričama, te se samom sebi divim kako mi se teorije Fridmana, Kejnza, Solova i Kaleckog nisu pomešale sa babinim pričama. Problem sa babom rešio sam već u septembru promenom stana. Ali, tad, u junu, trebalo je položiti čuvenu ekonomiku preduzeća. A ekonomika, priča za sebe...Profesor iz Niša, stari čikica Dragiša Grozdanović. Predavanja su mu bila „smor“, dolazio je svake druge nedelje i držao nastavu i subotom. A knjiga, 550 strana, plave korice, sitna slova, 252 ispitna pitanja, obrazaca koliko voliš... Na predavanjima od cele generacije od 700 studenata koliko je tad upisalo prvu godinu beše jedva 30. Profesorka iz srednje škole, kad sam bio kući za vikend u Užicu, posavetovala me da idem kod profesora na predavanja, jer je on i njoj predavao i da u to vreme kolege nisu posećivale predavanja, ali on pamti i bio je daleko blaži na ispitu prema svima onima koji su ga ispoštovali. Za profesora Dragišu pričali su da je čuveni stručnjak i da je bio čak u bordu direktora Valjaonice bakra i aluminijuma u Sevojnu, u vreme kad je ta firma bila gigant i značajan nosilac privrednog rasta zapadne Srbije u SFRJ. Na predavanja sam išao, ali ne zbog profesora, već zbog koleginice Ane Popovski iz Lazarevca, simpatije iz drugog semestra. I, umesto u tablu i u formule, ja sam gledao u dugu, talasastu Aninu kosu koja je mirisala na jabuke, rupicu na bradi, crne okice i dva kriva zubića koja su se pomaljala iz njenog osmeha. Na predavanjima, bio sam samo fizički prisutan i na dva spiska koje je pustio profesor. Ali, Ana od septembra odlučuje da studije nastavi u Beogradu. Oportunitetni trošak gledanja u Anin osmeh beše nepoložen ni jedan kolokvijum i cela knjiga koju je trebalo spremiti. Međutim, uradio sam jedan seminarski rad, koji beše toliko dobar da je tada asistent, a sada profesor, profesorka Violeta pohvalila da je u rangu diplomskog. Ali, ostaje cela knjiga koja se mora naučiti.

31. maja završena su predavanja, a sve do 10. jula, ja sam, svako jutro ustajao u 8, odlazio do menze, pa u čitaonicu, koja je i tada imala klima uređaj, pa opet u menzu na ručak, pa ponovo učenje do večere, čak sam i noću učio. Markeri različitih boja, papiri, kopirane beleške i knjiga bili su jedini rekviziti sa kojima sam se družio. Treba da napomenem, da su prvi ispitni rokovi na studijama prvo ozbiljno sučeljavanje sa pravim učenjem, jer tad nisam znao kako se uči, sve mi je bilo bitno, a trebalo je knjigu od 500 strana i 700 grama spakovati u glavu koja je otprilike, u prostoru manja od knjige. Odlazak na piće, izlazak u grad, bar za nas, studente sa strane, smatrao se pravim luksuzom. Cena ni malo niska – obnavljanje godine, plus pritisak roditelja. Da se razumemo, i tad sam bio dovoljno svestan da sam na fakultet krenuo zbog sebe, ne zbog roditelja i sela. Svestan sam bio i žrtve svojih roditelja i moralne podrške koja ni u kom slučaju ne bi izostala da sam i obnovio godinu...Ali, bilo bi krajnje nekorektno da i ja ne odgovorim svojom žrtvom, koja se kroz nekoliko godina itekako isplati, a to je ući u relativno mali broj visokoobrazovane populacije. Ali, i dok se ne završi fakultet vredi se boriti za onaj osećaj kada vam profesor kaže: „Kolega, dobro je ovo“ i upiše ocenu, a vama se na licu, najprirodnije iscrta osmeh, sa srca spadne preteški teg, a vi se osetite kao perce....E, to je bio moj prvi cilj, položiti ekonomiku....Do završetka studija trebalo je premostiti još 30 stepenika od po 500 stranica, ali sam verovao u sebe da će se ostvariti i taj san...

I...10. jul 2002. godine. Dan kada ću se naći oči u oči sa profesorom Grozdanovićem... Sveže okupan, ali nenaspavan, ispijam čašicu rakije i odlazim do Crkve. Tu, u porti, srećem druga iz detinjstva, a sada đakona i šefa kabineta Patrijarha Irineja, oca Aleksandra Sekulića, koji tad još beše u srednjoj Bogoslovskoj školi. Upitasmo se za zdravlje, Aco mi podari drugarski blagoslov pred ispit. Stižem na fakultet, gde sa Anom popih jutarnju kafu, te smo onako, na brzaka, za par sati, dok su odgovarale starije generacije pretresli celu knjigu. Već je prošlo podne, a Anu i mene prozvala je profesorka Violeta. U ruci indeks, dvolisnica i olovka. Dok se približavam stolu, noge mi se tresu, izvlačim tri pitanja i sedam za sto. Zatvaram oči... Treba okrenuti ispitne cedulje i pročitati profesoru broj kvitice da ih upiše u ispitnu listu... Izgovaram broj ceduljica. Dobro se sećam, behu to ceduljice broj: 13,55 i 71. E...tad nastaje najvažniji trenutak samog ispita: da li sam ja naučio ta pitanja? Prvo pitanje, proizvodna funkcija – znam dobro, drugoga se u ovom trenutku ne sećam, a treće pitanje bilo je iz oblasti „rentabilnost“, ali samo znam da je bilo baš duže pitanje, da je počinjalo negde sa sredine strane, a završavalo se tri strane iza i da je bilo podvučeno svetloplavim markerom. Pa, ja sva tri pitanja znam!!! Ali, trema ne prestaje. Ana odgovara pre mene i dobija sedmicu. Posle Ane još jedna koleginica pa ja. Profesorka Violeta kaže da nemam položen ni jedan kolokvijum, ali da sam uradio seminarski rad koji je u rangu diplomskog, a profesor kaže da se „kolege seća sa predavanja, da je redovno dolazio“... I, počinje odgovaranje...Prosto nisam verovao pričama, da neka Božanska sila daruje studenta, i da mu na um donese upravo ono što treba da kaže pred profesorom. Na pitanja sam odgovorio uspešno, čak sam i dao primere, a kad sam završio sa odgovaranjem, profesor je samo pogledao u profesorku i rekao: „Violeta, ja mislim da je kolega danas najbolje odgovarao, i da je red da se upiše jedna desetka“...Kakav osećaj, pa ja sam dobio deset...Nije da se hvalim, to ne volim, ali o toj desetki, jedinoj u tom roku iz Ekonomike preduzeća, pričalo se dugo. Ispostavilo se, kasnije, da je to bila moja jedina desetka u toku studija, da sam najviše imao prilike da uživam u čarima šestica i devetki, ali iskreno, svakoj oceni sam se radovao na isti način, bar meni, prosek nikada nije bio bitan, ali o tome u nekoj od narednih priča...Znam da sam tog dana nasmejanim očima ceo sat gledao u prvu popunjenu stranicu u zadnjem delu indeksa gde stoje podaci o položenim ispitima...

Hvatam autobus u 19 sati i odlazim za Ljubanje. Ipak nisam se obrukao. Dao sam četiri ispita. Milomirka i Ljuba su bile zadovljne, a Radojka ih je odmah, čim sam javio da sam položio ispit, pozvala na kafu, a par sati kasnije, celo Ljubanje, od Gudurića do Mulića, Stanića i Ćitića, Tešovića i Toskića, brzinom svetlosti saznalo je da je Bojan položio ispit... Informacija je stigla i do susednog sela Gajevi, a možda su saznali i cela Zbojštica, Skržuti i Drežnik... Nije ni bitno. Odmorilo se pet dana, a posle u nove radne pobede. Trebalo je uhvatiti uslov za drugu godinu. Za uslov u septembru čekala me sociologija, sa kojom sam imao najviše problema tokom studija, ali sam ipak uhvatio uslov za drugu godinu u oktobru II uz ogroman rad i Božju pomoć.

Tako se završio moj prvi junski rok, a do kraja studija bilo ih je još 5. Godinu dana kasnije, družio sam se sa Međunarodnim ekonomskim odnosima, Matematikom i Ruskim jezikom. U junskom roku 2005. godine nisam dao ni jedan ispit. 2006. godine u junu položio sam Specijalna knjigovodstva i Razvojnu politiku preduzeća, 2007. imao sam uspeha iz predmeta Kontrola i revizija, Ekonomika industrije i Organizacija računovodstva, a 2008. studije privodim kraju sa predmetima Teorija i metodologija odlučivanja i Rizik i osiguranje. Možda mi nećete verovati, ali u ovim trenutcima nisam otvarao indeks. Za vreme studija imao sam problem da naučim nabrajanje od 5 stavki, ali zato, nepogrešivo vam mogu nabrojati svaki od 32 ispita i rok kada sam ih položio.

Ispitni rokovi su iza mene, ali i dalje ostaje divno sećanje na studentske dane i vreme kada nam je jedina obaveza bila da učimo. Ipak, po završetku studija, mogu reći da je vredelo žrtvovati koji odlazak na bazen i izlazak u grad za divan osećaj posle položenog ispita koji se, naravno, proslavljao uz dobru muziku i nenormalne količine alkohola u kafani. Ako biste me pitali, da li bih ponovo mogao sesti da učim, rekao bih vam da bih. Već naredne godine u junu čekaju me ozbiljni ispiti, a ulog je veliki – licenca ovlašćenog računovođe, vredi se boriti.

Ne znam da li su se u ovom trenutku završili ispitni rokovi na fakultetima, ali želim iskoristiti priliku da svim kolegama koji u narednih par dana polažu neki od ispita poželim srećan završetak ispitnog roka, da izdrže još koji dan, da budu vredni, a da posle, zajedno, na najleši način proslavimo završetak junskog ispitnog roka. Voli Vas Boki.

Bojan Milošević

www.velikipark.rs